четвртак, 23. март 2017.

ПРИМЕДБЕ И ПРЕДЛОЗИ ЗА РЕД ВОЖЊЕ

Радну верзију примедби и предлога можете погледати на следећем линку:
Примедбе и предлози за ред вожње 2017/2018.

субота, 18. март 2017.

Саобраћајна политика у Србији, упоредни показатељи

Када је у Француској штрајк железничара Француска стане. Када би у Србији био штрајк железничара, Србија не би стала, јер не може стати нешто што већ деценијама стоји у месту.
Податак да просечан становник Аустрије и Француске пређе 17 пута већи пут железницом од становника Србије не значи само да житељи ових земаља имају бољу услугу превоза железницом. То је знак да се више младих школује, да више људи ради и троши ван својих родних места, да је туризам развијен, а да се све време тежи дестимулацији најскупљег, најнебезбеднијег, и по животну средину најпогубнијег друмског транспорта. Како највећи део корисника железнице чине становници мањих места, Аустрија и Француска су у самом врху Европе по политици регионалног развоја. Чак постоји тежња ка исељавању Парижана у мања места у «провинцији». По одржавању и коришћењу железнице налазимо се чак и иза Грчке, која има мање разгранату железничку мрежу. Као последица занемаривања железнице Грчка има најгору политику регионалног развоја у Европској унији, и већ сада више од пола становника Грчке живи у Солуну и Атини. Бољем регионалном развоју није допринела ни распрострањеност светски познатих туристичких садржаја широм Грчке, ни дуга туристичка сезона, ни мрежа аутопутева, са којом не заостају за економски најјачим земљама Западне Европе.

Негативан пример Хрватске, Словеније и Грчке

Журећи да досегну оно што су Балкански политичари називали «европским стандардом», Хрватска, Словенија и Грчка су извршили огромна улагања у мрежу аутопутева, задуживањем код страних инвестиционих фондова. Стране банке су похрлиле да дају кредите за аутомобиле у државама увозницама нафте и гаса. Последично, по економију повољнији системи превоза заостају, транспортни трошкови чине превелики део пословних трошкова и личне потрошње. У тим условима, производни сектор је неконкурентан. Одређена улагања у железнице постоје, пре свега у возна средства, док за железничку инфраструктуру не постоје целовити планови, да се успоставе нови виши стандарди на целом саобраћајном правцу. Код железничких система је то много важније него код друмског превоза.

Евентуални позитивни економски утицаји аутопутева се остварују кроз луксузну потрошњу, у случају држава Балкана увозног луксуза, који оставља минимум потрошње у локалној економији. У одређеним случајевима чак и негативан утицај кроз загађење, уништење пољопривредног земљишта, и уништавање туристичких дестинација возилима. Због великих улагања у аутопутеве, обично изостају улагања у регионалне путеве, градњу обилазница, и мањих пројеката којима се у већој мери побољшава проточност и безбедности саобраћаја, и усмерених на оно за шта је друмски саобраћај најпогоднији: краћа кретања и мање транспортне потребе. На графикону је куповна моћ упоређивана у односу на Србију, а однос куповне моћи и мреже аутопутева у односу на Аустрију. За поређење је узет бруто друштвени проивод по становнику, по основу куповне моћи, не номинални.


На крају, Словенија и Хрватска има најнеконкурентнију привреду у Европској унији, а по развијености мреже аутопутева су у самом врху Европске уније. На Балкану постоји предрасуда како је аутопут важан за превоз робе. Ретко када је исплативо возити шлепер преко 80км/с, чак и у земљама где је то дозвољено. Саме друмске крстарице генеришу највећи део трошкова одржавања путева, због велике масе тих возила и честог товарења преко дозвољене границе. Године 2014. у Хрватској су схватили да приходима од путарина не могу отплатити кредите, и одлучили су да већ изграђене аутопутеве понуде на концесију, при чему би цена концесије била нижа од дуга за кредит за градњу истих. То би значило да и са давањем у концесију, из буџета Хрватске би морало бити плаћено још преко милијарду евра за дугове због кредита. Под притиском јавности одустало се од концесије. Словенија у Србији често представља као успешан пример из Европске уније. У пракси, највећа предност Европске уније коју имају млади у Словенији је да могу побећи из ње.

Позитиван пример Пољске и Румуније

Србију је реалније упоређивати са бившим социјалистичким земљама него са Западном европом, уколико се траже позитивни и реално примењиви примери. Док Србија увози Швајцарске возове, и пољске аутобусе, Пољска је такву технички захтевну робу успела да пласира на тржиште Западне европе. Румунија има трећу најпрометнију теретну луку у Европи. За разлику од Хрватске, Грчке и Словеније, има много гори излаз на средоземље, и далеко неразвијенију мрежу аутопутева. Из луке Констанца води један аутопут, до тек мало западније од Букурешта, потпуно неповезан у мрежу европских аутопутева.

Иако Румунија није улагала много у аутопутеве, ипак је осим железница, врло озбиљно улагала у магистралне и регионалне путеве. Са друге стране и Пољска и Румунија имају прилично успешан развој домаћих приватних железничких  транспортних компанија. На готово свим главним пругама су брзине 100-160км/с, и док нису достигле тај ниво развоја, те државе се нису ни трудиле да разматрају брзину од 200км/с. Са за 30% мањом платом него у Грчкој, житељи Пољске имају за око 5% већу куповно моћ од Грка, а слично поређење је могуће направити и између Румуније и Хрватске. При томе, Румунија има једну од најнижих стопа незапослености у Европи, само 6,8%, док је у Хрватској, али и Србији тај проценат готово троструко већи.

Куда иде Србија?

Србија тренутно има 638 километара аутопутева, а гради још 400 километара. Када се заврши та мрежа аутопутева, сразмерно броју становника, Србија ће по развијености мреже аутопутева достићи Данску, Француску, Грчку. Али сразмерно потрошачкој моћи, имаће 2,5 пута више аутопутева у односу на Данску и Француску. По том показатељу ће једино Хрватска бити гора, са троструко више аутопутева у односу на потрошачку моћ. На половини мреже тих новоизграђених аутопутева неће бити минималних 10.000 возила дневно да би се економски оправдала велика улагања. То значи већу буџетску потрошњу на отплату кредита и одржавање, а мање новца за оно што је стварно потребно становништву и привреди Србије: регионални и локални путеви, железница и пловни путеви.

Тренутно се у оквиру политике «мера штедње» планира  укидање 800 километара пруга, а страним инвеститорима се нуди 10.000 евра по отвореном радном месту. Када је Фиат долазио у Србију, држава је урадила све за њих, поклонила фабричку халу, обучене кадрове, субвенције... Једини услов који им није омогућила је реконструкција и електрификација пруге Лапово – Крагујевац – Краљево. А то је једина ствар која је вишенаменска, намењена и привредном окружењу и локалном становништву. Како Крагујевац нема директан воз за Београд и Нови Сад, нити Чачак, Ужице, Крушевац, Јагодину, а и ово за Краљево и Лапово је јадно,  губи на значају универзитетског, болничког, трговинског, сајамског, туристичког, па и макрорегионалног центра уопште.

Од 2012. је уложено доста у реконструкцију неких пруга и набавку нових возова, али сва улагања су резултовала повећањем путничког саобраћаја од само петнаестак процената. У 2017. години се чак очекује и пад броја путника, иако су почетком године управо пристигли сви возови наручени из Русије. Разлог томе је погоршање реда вожње 2016/2017 на чак 12 од 24 правца на којима се одвија путнички саобраћај, и побољшање само на 5 праваца. Најважнији разлози погоршања су мере штедње на уштрб квалитета, и пребацивање великог броја полазака са Железничке станице Београд на са градом очајно повезани Прокоп. Стање свести народа је такво да ће највећи медији писати како је «Губиташ у још већим губицима», како би скривали истину, да је регионални развој саботиран кварењем регионалних веза. Односно, шириће се лаж како је смањење коришћења железнице одраз неуспешности једног предузећа, а не барометар организованости и економског стања једне копнене земље.

четвртак, 16. март 2017.

Саопштење поводом Студије нове мреже приградских и локалних линија у Београду

Студија нове мреже приградских и локалних линија у Београду не доноси никакве системске промене, него тек смањивање броја полазака аутобуса тамо где их иначе има мало ради „мера штедње“, и даље диктирање услова превоза од једног превозника на штету житеља предграђа.

У Београду се одавно са сажаљењем гледа на некога ко у школу или на посао у Београду путује Ластом. Ласта је постала симбол неког трећег света при Београду, далеког и тешко доступног, подручја у којем већина Београђана није била осим у на свадбама или другим породично важним догађајима. Одатле се становништво данас исељава и пола њива је у парлогу. До уништења приградских железница током реформи по диктату ММФ крајем 1960-тих тамо се свака њива на продају јако брзо продавала, а становништво повећавало.

Предграђе Београда  на 70 километара?

Многим лошије информисаним у Београду је чудно да се превоз до места удаљених скоро као Нови Сад формално води као приградски. Истина је да много људи путује, што возом што аутобусом сваки дан из Старе Пазове, Инђије, Ковачице, Смедерева, Панчева, Алибунара, Пећинаца, Ковина, али се тај превоз не води званично као приградски, и не подлеже ни техничкој, ни економској, ни правној регулативи која важи за приградски превоз унутар неког административног подручја. Сва та места су ближе од Младеновца и Лазаревца. Ако, примера ради, неко дете из Младеновца жели да упише средњу медицинску, два пута ближе му је Смедеревска Паланка, а Лазаревцу Ваљево.
Административно подручје Београда има два пута већу површину од административног подручја Лондона, а чак четири пута веће од Берлина. Шта је томе разлог? Неко је некада давно желео да Београд има што већи прилив новца, повлалећи велике привредне системе. Тако су Београду припале општине Обреновац и Лазаревац у којима се налази половина електроенергетског система Србије, са рудном рентом за површинске копове и највећим платама, и некада важан индустријски град Младеновац. Гроцка, исто као и северни делови Палилуле су припали због снабдевања хране са што мањом потрошњом у другим окрузима, док су сиромашне општине Сопот и Барајево ушле, јер се не могу заобићи.
  Удаљеније београдске општине нису добиле готово никакве погодности од тога што су припале јадном од највећих и економски најјачих градова у Југоисточној Европи. Да би добили струју сељаци су секли своје багрењаре за бандере, довлачили их воловима и постављали, и на послетку непосредно плаћали електропривреди трошкове трафостаница, далековода и бројила. За воду су сами сакупљали паре, сами копали и правили шахте, плаћали цеви и прикључке, и то под условом да је село сложно. Многа насеља у Шумадијском делу Београда ни данас на почетку 21.века немају водовод. Вртиће, амбуланте, осмогодишње средње школе имају само највећа насеља. Једино је мрежа поштанских станица добро развијена, али је велико питање да ли ће и оне бити масовно укидане као „нерентабилне“ по захтевима ММФ-а. Постојање вртића је посебно важно ако се жели демографски опстанак тих насеља, јер у српској култури непостојање вртића значи да жена мора остати у кући све док и најмлађе дете не крене у школу. То не погоршава положај само жене, јер не доноси у кућу своју плату и зависи од мушкарца, него и мушкарца који бива присиљен да ради двоструко више сати него што пише у утопистичком Закону о раду.
Нови изглед информативних табли за јавни превоз. Први пут после низа година да се у Ластином царству макар стандардизују ознаке на стајалиштима.
Посебан облик дискриминације је додела превоза Ласти, као плена и додатног средства за дискриминацију. Јединствен случај у свету да у административном подручју једног града постоје два система превоза са потпуно различитим правилима, до скора и са раздвојеним тарифним системом.

Правила која важе у Београду и околини
Правила Трећег света
Сем пар изузетаја,аутобуске линије на сваких сат времена у најгорем случају.
И до пет сати између два поласка радним даном у неким од насеља
Свако стајалиште има макар стуб ознаке стајалишта
Често се морају питати мештани поред које бандере или баре поред пута стаје аутобус
Постоји обавеза заустављања на регистрованим стајалиштима
Возач сам одлучује да ли ће се зауставити на стајалишту регистраваном за линију на којој ради
Сви  аутобуси су конструисани према стандардима за градски и приградски превоз
На истој линији истом поласку час зглобни градски аутобус прикладног капацитета, час туристички аутобуси у које путници не могу ући
Возила обележена прегледно и на три стране
Возила обележена често само са предње стране
Ред вожње одређује Дирекција за јавни превоз
Ред вожње одређује Ласта, а другим превозницима је забрањен превоз
Возачи врло ретко прекораче прописану безбедну брзину
Прекорачење брзине, која буде и ди 30км/х изнад прописне се не кажњава, захваљујући везама у полицији
Иницијативе грађана за продужење линија и нове линије успевају макар пред изборе
Иницијативе за продужење линија и нове линије врло ретко кад успевају
Број становника се повећава или стагнира
Број становника се смањује, само у највећим насељима стагнира.
Ноћни превоз постоји
Ноћни превоз не постоји ни на дању најоптерећенијим линијама
Тежи се ка новим нормама при избору возила, везаних за приступ особама са инвалидитетом, климатизацији, систему информисања корисника
Потпуно нова возила за приградски саобраћај, су туристички аутобуси, набављена након победе на конкурсу са кога је елиминисана конкуренција непоштеним условима.

Положај младих у Ластином царству

Због лошег превоза, деци су теже доступне све предности великог града везане за спорт, образовање, културу, забаву. Тако се дешава да већина деце из Општине Барајево упише средњу школу у Барајеву са тек неколико образовних профила. Непостојање ноћног превоза значи искљученост младих из многих од активности њихових пријатеља у граду. Додатно преко тога долази стигматизација сељака, која је социолошки феномен, тешко је видљива, и њом се не бави ни једна невладина организација. Сељаци се не сматрају угроженим јер „имају средства за рад и могу да раде“, а у суштини, у последњих преко 70 година држава, под утицајем разних лобија и уских интересних група ради на штету пољопривредника, тако да већини радни сат у пракси вреди далеко мање од званичне минималне цене сата у Србији. У не тако далеком Београду, много људи живи у изнајмљеним становима као „кутија шибица“ за повелику кирију. Са друге стране у местима у којима могу живети комфорно, здраво, са квалитетном храном без вишка буке и стреса, са изузетним условима за развој здраве деце имају безброј празних кућа које се не могу продати.
Већ тамо где постоји ГСП разлика је огромна. Тамо је непрекидно велика потражња за кућама, а многи и даље граде нове и нове, тежећи да дођу до јефтинијег и комфорнијег простора од станова, свесно жртвујући одређени део времена и трошкова за превоз на нешто већој удаљености. Када је линија Ласте 863 за Велику Моштаницу 30.децембра 2004. Замењена линијом ГСП 551, у кратком временском року цене некретнина су скочиле двоструко, иако превоз није постао ни минут бржи, а број полазака био тек нешто већи. Шта су добили купци некретнина у односу на пређашње стање, па су се помамили? Ништа осим превоза који је икако стандардизован.
Потребно је узети у обзир већу зависност од транспортног средства особа које требају да путују 30 километара. За 6 радних дана у недељи са платом 25.000 - 35.000 динара, што је уобичајено за радна места за младе у Београду, пун трошак од просечно 30.000 динара месечно за штедљивији ауто је превелики издатак.

Контраверзна „студија“

Највећа контраверза студије, из које произилазе све остале мане, је лош однос са самим становницима предграђа. Када се постави лош темељ, све остало што се преко изгради губи на квалитету. Сам почетак студије је морао бити период јавног сакупљања примедби и предлога свих становника шест општина са подручја студије.
        Поставља се питање, како то да се при изради студије, извођачи студије строго држе основне мреже линија и полазака постављене од неког превозника, монополисте. Иако су највећа насеља свој урбани развој оријентисали у односу на железнице, железница уопште није разматрана у студији. То се дешава у тренутку када је најлошији део пруге за Младеновац већ ремонтован, управо се реконструише пруга ка Барајеву и Лазаревцу из Руског кредита, а средњи ремонт се предвиђа ускоро и за пругу за Врчин и Умчаре. Развој насеља у односу на постојање стандардизованог превоза железницом у неком периоду историје је логичан, са обзиром на разноврсност привредних и осталих активности, које произилазе из једноставног и економичног транспорта са јаким идентитетом.
        Како је незванични циљ студије било смањење трошкова, искључивање железнице из студије је још већи парадокс.

Избор аутобуских превозника, и приградске железнице за бољи живот у предграђима

Није на свим аутобуским линијама које држи Ласта сасвим незадовољавајућ превоз, али док не постоји могућност да Ласта потпуно изгуби неку линију због незадовољавајућег превоза, неће ни покушати да нешто унапреди. Пре самог конкурса за доделу линија, требало би „ресетовати“ мрежу линија, и цео систем поставити на потпуно другачије основе.
Принцип развоја мреже линија је застарео. Многа мања места имају само неколико полазака усмерених на општинске центре. Систем линија са по једним или два поласка, који свраћају у одређена села ван основне путање је таква да се само највештији сналазе. Многа насеља имају директну линију за Београд са само 1-4 поласка дневно. У тим околностима, много људи или пешачи, или неколико километара вози кола до места где постоји често директан превоз до Београда. Како је немогуће организовати економичну мрежу линија са директним вожњама разгранатом мрежом и великим избором полазака, највећа рационализација је могућа са нешто мање директних вожњи, али са врло добро организованим центрима за преседања. У Лазаревцу би главна аутобуска станица морала бити померена до железничке станице, а у Сопоту у Ђуринце ако је циљ стварно ефикасан и економичан систем јавног превоза. На свим железничким станицама, и на неким од стајалишта и терминуса аутобуса би морала постојати паркиралишта за бицикле и аутомобиле. Сама подручја железничких станица би морала бити урбанистички уређена као највредније зоне за развој комерцијалних садржаја, локална радна места и опстанак људи у мањим насељима.
За мања насеља би најповољнија била организација кружних минибус линија са интервалима 30 или 60 минута,  везаних за аутобуска чворишта или железничке станице. Код формирања таквих линија је важно узети у обзир непосредну везу са општинским центром, и то да се не прави збрка од пуно линија са по мало полазака као сада. У горем случају, ако се не може обезбедити толико полазака, онда поласке аутобуса или минибуса за поједина мања насеља организовати тако да се вежу са поласцима возова. То би значило да, на пример, ако воз закасни 15 минута, аутобус чека путнике који преседају.

На подручју израде студије, постоје 3 једноколосечне пруге, са доста брзих и теретних возова. Стога је немогуће на тим пругама организовати саобраћај возова често попут аутобуса, али је могуће организовати приградске возове на сваких 1,5 до 2,5 сата, тако да поласци покривају најважније смене у Београду, Лазаревцу и Младеновцу. Попуњени возови имају два пута мање трошкове од попуњених аутобуса. Поред тога, могу јако брзо и директно довести путнике до супротних крајева града. На пример, од Барајева и Лазаревца до Панчевачког моста, из Врчина и Младеновца до Земуна и слично, кретања на којима би радним даном воз био бржи не само од аутобуса, него и аутомобила.  Од 6 приградских општина обухваћених студијом, једино Обреновац уопште нема пругу за Београд. Конкретно, имао је до 1968. Међутим, чак и са садашњом мрежом пруга је могуће смањити трошкове и побољшати превоза ка Обреновцу. Могуће је организовати БГ:ВОЗ до Остружнице из Панчева и Вуковог споменика на сваких пола сата, са усклађеним редом вожње ради брзих и лаких преседања у Остружници, при чему би остала и аутобуска линија Београд – Обреновац све док се једног дана поново не обнови пруга до Обреновца.

Код доделе аутобуских линија, потпуни одлазак Ласте би био краткорочно штетан, јер просто не постоји толики фонд аутобуса са којим би се могло покрити толико линија. Неким новим поштенијим конкурсом би требало понудити око трећину превоза који сада има Ласта, где је превоз оцењен као најгори, и оставити могућност превозницима на конкурсу да се за сваку линију конкурише посебно, а не у пакету.

Четници и Партизани у 21.веку?

         Својевремено, да ли ће и какав приградски превоз имати неко насеље зависило је од тога да ли су житељи насеља у Другом светском рату били више наклоњени краљевини или социјалистичкој републици. Међутим, данас када су пређашњи политички системи нестали сваки са својом Југославијом, када се рађа већ четврта генерација потомака Четника и Партизана, остаје иста мрежа приградских линија. Тако, на пример, већина житеља Баћевца, који раде или студирају у Београду, и даље пешаче по 3-4 километра за везу са линијама Београд-Лазаревац и Баново брдо-Барајево. Постоје само два директна поласка за Баново брдо, само радним даном, и само у правцу Бановог брда. Постоји и одређени број полазака низа кружних линија везаних за Барајево, усмерених највише на смене ђака, и од којих ни једна нема више од два поласка дневно. Ситуација је далеко гора викендом, када већине ових полазака нема. Сами некад четнички Баћевац и Гунцати су ближе Београду од Барајева, само мало скрајнути са регионалног пута усмереног директно на Барајево, некада партизанско.

      Ако бисмо тежили ка оптималној линији за Баћевац и Гунцате, у техничком, економском и функционалном смислу, то би било Баново брдо-Гунцати-Баћевац-Барајево, са поласцима на сваких од 40 минута до 2 сата, у зависности од доба дана и дана у недељи, са подешавањем времена одређених полазака у односу на важне смене. Важност завршавања у Барајеву је због Општине, пијаце, великог избора трговинских и услужних радњи, Дома здравља, старијих разреда основне школе, и једине средње школе у општини.  Међутим, овакве иницијативе не могу проћи већ деценијама, па ни у Студије нове мреже приградских и локалних линија у Београду.

среда, 08. фебруар 2017.

Уместо да  дирeктна линиjа из Бeoгрaдa зa Кocoвo прeкo cрeдишњих дeлoвa Cрбиje, буде допринос опстанку и развоју тих крајева, постао је чисто средство политичке игре. Предвиђено је да воз caoбрaћa caмo jeднoм нeдeљнo,  пoлaзaк вeзaн иcкључивo зa пoтрeбe cтудeнaтa из Кocoвcкe Митрoвицe, и тo caмo oних кojи  ce рoдним кућaмa врaћajу caмo викeндoм!

Нaрaвнo дa вeћинa људи нeмa ништa прoтив cтудeнaтa из Кocoвcкe Митрoвицe, aли у цeлoj причи гдe cу cтудeнти кojи cтудирajу у Крaљeву и Бeoгрaду? Гдe cу  викeндaши, пoceтиoци cajмoвa, ceљaци кojимa je мoгућнocт прeвoзa рoбe Жeлeзницoм уcлoв oпcтaнкa, пaциjeнти клиничких цeнтaрa у великим градовима, зa кoje je  прeнaпoрнo дa дугo путуjу aутoбуcoм или aутoмoбилoм?
Тврђава Маглић, фотографија преузета са сајта: www.serbia.com
Неискоришћен туристички потенцијал Ибарске пруге

 Уз Ибарску пругу налазе се изузeтнe туриcтичкe врeднocти, Мaтaрушка бањa, Бањска, Бoгутoвaчка и Joшaничка бaња, cрeдњoвeкoвне тврђаве Маглић, Рас, Јеринин град,  манастири Жича, Студеница, Кончуљ, Градац,  Стара Павлица, Нова Павлица, Сочаница, Света Петка, Бањска и Соколица. Постоје велике неискоришћене могућности за развој планинарског, природњачког и сеоског  туризма, а сама река Ибар је погодна и за рафтинг. Али кaкo имaти oдгoвaрajућу вeзу ca cвим тим, aкo пocтojи caмo jeдaн вoз нeдeљнo? Чак и када су у питању домаћи туристи, ретко који Београђанин је икада  крочио у ову регију, и млади не познају довољно своју земљу. Студентима, па чак и средњошколцима се нуде пре свега екскурзије у иностранство аутобусима, где неки пут и више од пола екскурзије проведу скочањени у аутобуском седишту.
Сплаварење Ибром преузето са: www.tigran.org

Ако нам је врхунац услуге путовати више од сат времена скочањен у аутобуском седишту, не може се рачунати на озбиљан приход од страних туриста. Туристички најуспешнија земља Европе, Аустрија, свој туризам је у потпуности ослонила на железницу. Сама брзина путовања у тим случајевима није битна, колико непосредан додир са туристичким вредностима, и једноставна оријентација госта у за њега новом и непознатом подручју.  Аеродром Лађевци свакако може допринети развоју туризма, али никада неће имати толико добру повезаност са најразличитијим светским дестинацијама као Београд. Жечезничка веза са Београдом, осим везе са аеродромом и потенцијалним домаћим туристима, након модернизације пруге Београд – Будимпешта, пружиће могућност повезивања долине Ибра са Будимпештом, Бечом и Минхеном директним ноћним возовима у дане смена туриста.

Горњи Ибар, слика преузета са www.tigran.org
Брже преко Чачка него преко Крагујевца

Уместо превозног средства намењено регионалном саобраћају и путовањима до два сата, које се сада користи од Београда до Косовске Митровице,  пригодније су класичних композиција састављених од локомотиве и вагона. Осим што су удобније, лако је додавати вагоне у време смена студената и смена туриста. Директан воз Београд – Краљево – Косовска Митровица би требало успостави преко Пожеге и Чачка, а не Лапова, зато што би путовање било два сата краће, и зато што се може користити електрична вуча. Потребно је да у оба правца време саобраћаја буде између 6 ујутру и 10 увече,  и да саобраћа свакодневно.

Иaкo би врeмe путoвaњa било мало дужe нeгo aутoбуcoм, зa jeдaн вeлики дeo Cрбиje би тo билo знaк дa их ce кoнaчнo нeкo ceтиo. Када се у наредних пар година лоши делови Барске пруге буду ремонтовали, воз неће бити спорији од аутобуса, а и пре тога, за много људи би значио јефтинији превоз гарантован од државе. На крају, боље транспортне везе су насушна потреба народу који је и даље остао на Косову.

Осим у свим општинским центрима у долини Ибра, директан воз из Београда би се требао заустављати и у мањим местима са туристичким вредностима, нарочито бањама.

Веза преко Крагујевца је физички најкраћа, и некада је било најбржа. Али стање пруге је изузетно лоше. Брзине су 20-40км/с, а да парадокс буде већи, одавно су постављени стубови за електрификацију. Велика је грешка што у актуелним плановима Влада Србије није предвидела ову пругу за ремонт.

Манастир Соколица, близу Звечана, којег чува дански КФОР. Преузето са: www.manastiriusrbiji.com
Kонкретан предлог реда вожње Удружења љубитеља железнице

Возови из Београда би ползаили у 6:30 и 14:30, а стизали у Косовску Митровицу око 13:40 односно 21:40. Возови из Косовске Митровице би полазили у 7:20 и 15:20, а стизали у Београд у 14:30 односно 22:30. Продужено бављење и замена локомотива у Краљеву би били од 10:15 до10:45 и од 18:15 до 18:45. Стајали би у следећим станицама: Београд, Раковица, Лајковац, Ваљево, Косјерић, Пожега, Овчар бања, Чачак, Краљево, Матарушка бања, Богутовачка бања, Јошаничка бања, Рашка, Лешак, Лепосавић, Бањска, Звечан, Косовска Митровица.

субота, 31. децембар 2016.

Повратак трамваја у средину Круга двојке неће имати свој пуни смисао ни економску оправданост, ако се не уведе низ директних линија на ширем подручју града!

Трамвај, који је пре Другог светског рата био у средишту „Круга двојке“, био је главно средство превоза, са линијама које су се протезале до Земуна, Чукарице, Дедиња,  Горњег Вождовца, Црвеног крста, Цветкове пијаце, Новог гробља и почетка Панчевачког моста. На правцима где је трамвај укинут, данас су најоптерећеније аутобуске и тролејбуске линије, у којима је срећан онај ко уопште успе да уђе у превоз. Са друге стране, на правцима где је трамвај и даље остао главни превоз, много становника се осећа запостављено зато што нема директан превоз до строгог центра. Ако анализирамо позитивна искуства градова Европе са 1-2 милиона становника, Амстердама, Беча, Прага, Лиона, управо је трамвај најпожељније превозно средство на улицама у центру града, а не аутобуси, тролејбуси и аутомобили. Ти градови имају 3-5 метро линија, саграђених у неколико фаза у последњих пола столећа, и управо захвањујући густој трамвајској мрежи, и добро организованој приградској железници, ти метро системи спадају у најуспешније на свету међу градовима са мање од 2 милиона становника. Њихови стручњаци би сматрали лошом шалом, када би им неко рекао да развој трамвајске мреже спречава градњу метро-а.

Конкретан предлог:  Трамвај од Калемегдана до Коњарника, Кумодража и Бановог брда

Народ који је до сада имао и сада има директне аутобуске и тролејбуске линије до Студентског трга кроз Краља Милана, са разлогом негодује на предлог остављања само трамваја Калемегдан-Славија, и потребу да преседа попут Вождовчана. Директне линије су нарочито важне за осетљиве групе корисника: стара лица, малу децу, труднице, особе са инвалидитетом или привремено нарушеног здравља. Код аутобуса и тролејбуса највеће возило има носивост 160 путника, а на поменутим линијама возила су често претоварена на штету и возила, и пута, и путника. За разлику од њих, трамвајски воз од два трамваја дужине 36 метара има носивост 392 путника, а у Будимпешти постоје трамваји дуги чак 56 метара. Оно што је важно напоменути јесте да тако дуги трамваји никако не смеју кружити око Славије, нити делити траку са аутомобилима, како би били ефикасни. Најпогодније решење за Славију је померање трамвајске мреже на западну страну кружног тока, и вођење трамваја у Булевару ослобођења са десне стране за оба смера.  За трамвај за Коњарник било би потребно саградити вијадукт од 650 метара преко петље Аутокоманда, и даље по средини Устаничке улице до краја. Нова трамвајска пруга за Кумодраж би се требала градити од Трошарине, уз планирану Спољну магистралну тангенту и Нову Авалску у продужетку Кумодрашке ка центру Кумодража. Да Чукарички трамвај 13 иде поново на Теразије, довољне би биле само додатне скретничке везе испред Београђанке. Неке од тролејбуских линија са Црвеног крста могу бити замењене зглобним аутобусима на електрични погон, исто као и аутобуска линија 31 у првој фази. Ипак, оптерећеност линије 31 је довољно висока да трамвај буде економски оправдан. Тек са директним линијама, могли би имати стварно унапређен, а не нарушен систем превоза са повратком трамваја у строги центар.
Пример из Амстердама: трамваји, бицикли и пешаци

Зашто баш трамвај у пешачкој зони?

 Пешачке зоне представљају најпривлачнија места за развој трговинских и туристичких садржаја, захваљујући склањању аутомобила као главног извора стреса, буке и загађења. Ипак, просто затварање улица за аутомобиле није довољно за успешност пешачке зоне. Од кључне је важности формирати јавни превоз који ће продирати дубоко у ту зону, прилаз возилима снабдевања, такси возилима и евентуално туристичким возилима, те обезбедити везу бициклистичким коридорима са свим деловима града. Трамвај се показао као идеално средство за продор у пешачку зони, захваљујући лакој оријентацији, прилазу директно са улице, безбедности, непотребности коришћења семафора за пешаке, најекономичнијем коришћењу простора и додатном шарму који даје тим зонама. Пешачко-трамвајске зоне имамо у Амстердаму, Загребу, Истанбулу, у низу Чешких, Аустријских и Немачких градова, а у последњих пар деценија су изграђене у скоро сваком мало већем граду у Француској. У свему је важан и ефекат повратног развоја, од центра ка периферији, који произилази из простог присуства трамвајских шина и некаквог превоза на истима. То је елемент идентитета града, захваљујући којем се највреднији трговински садржаји Београда налазе управо уз трамвајске пруге. Посебно за туристе, трамвај путнику намернику омогућава везу са туристичким садржајима, ресторанима, хотелима, хостелима на непосредан и једноставан начин. Наравно да у тим случајевима, трамвај не би био погодан у уским улицама, већ само најширим попут Краља Милана и Васине. Метро би на сличан начин помогао посетицима и туристима, дугорочно га је потребно градити, али потребно је узети у обзир да би у најбољем случају за 20 година имали 2 изграђене метро линије само на најоптерећенијим коридорима, ка Звездари, Земуну и Бановом брду.

У Европи је трамвај бржи и поузданији од аутобуса

Једна од најчешћих примедби Београђана на трамвај је да „када један стане сви стану“. Многи су због трамвајских застоја каснили на састанке и обавезе. Најчешћи узроци застоја су кварови и саобраћајне незгоде, али баш то су разлог више да ставимо прст на чело пре него што будемо зрели не само за метро, већ и много мање пројекте ширења трамвајске мреже. Да ли је могуће да за транспорт вишеструко штедљивији од аутобуса не можемо да обезбедимо довољно и довољно квалитетних резервних делова? Када је у питању безбедност саобраћаја, данас су камере толико широко распрострањењене и јефтине, да је луксуз не користити их. Закон би морао бити строжи према онима који у незгоди при којој нема мртвих, нити повређених, а возило може да се покреће, остављају возило на улици и шинама до доласка полиције, јер на тај начин изазивају на хиљаде кашњења, и штету која вишеструко прелази оштећења самих возила. Општа тежња код развоја нових, и реконструкцији старих трамвајских пруга је смањивање контакта између аутомобилског и трамвајског саобраћаја, а у случају контакта давања предности трамвају. Логика је, предност на семафору има трамвај са 300 путника у односу на 20 аутомобила са укупно 30 путника.

уторак, 06. децембар 2016.

Да ли је метро кључно решење, које нас чека након много година проведених у застојима, или тек мањи део решења? Можемо ли уопште имати метро, треба ли нам, да ли смо га заслужили? Колектив Министарство простора вас позива на предавање и разговор о кретању у великом граду, у четвртак 8.децембра у 18 часова у ЦЗКД, Бирчанинова 21. У оквиру серијала "Ка другачијем граду", тему ће преставити саобраћајни инжињер Карло Полак, председник Удружења љубитеља железнице и активиста.

Удружење љубитеља железнице већ 4 године ради на популарисању железнице, учествује у јавним расправама, спроводи независна истраживања, сарађује са институцијама и организује петиције, све у сврху унапређења шинских система. Удружење се залаже за успостављање нове и целовите стратегије развоја шинског саобраћаја, која би побољшала услове за пешачки и бициклистички саобраћај, побољшала безбедност, контролисла негативне утицаје на окружење и смањила употребу возила на фосилна горива предлажући замену квалитетним алтернативама, а не законским ограничењима. У том смислу, циљ Удружења је сарадња и стварање платформе заједничког интереса.

Четвртак, 8.децембар 2016. у 18:00, Центар за културну деконтаминацију, Бирчанинова 21.

Овај програм је омогућен уз помоћ регионалне канцеларије фондације Хајнрих Бел у Београду.

понедељак, 31. октобар 2016.

Преузето са онлајн издања листа Политика.

Наше железнице и „Гоша” су били близу таквог решења, са инопартнером, али НАТО бомбардовање их је у томе спречило.


У недавној колумни, програмски директор ЦИРСД-а Никола Јовановић писао је о посети наше државне делегације Француској, помињући заједничка улагања у железничку мрежу.
Кад се иде у Француску, треба да се зна да је СНЦФ најбоља европска железница, за копље боља од других. Наставак сарадње са СНЦФ и њеном пратећом индустријом био би врло користан за Железнице Србије, а треба подсетити да је „Јасеница“АД, касније „Гоша”, основана 1923. године с циљем оправке и конструкције железничких вагонафранцуским капиталом у вредности четири петине од укупног оснивачког капитала. Први генерални директор ,,Јасенице” био је Француз Ибер Мишелан. То је била, после бајковитог савезништва у Великом рату, прва цивилна инвестиција с кадровима који су завршавали стручне школе у Француској. Почетком шездесетих од Француза смо добили лиценцу за путничка кола тип „Y”, а пријатељство су исказали и деведесетих, кад су један витални склоп за путничка кола испоручили ЈЖ, и поред ембарга УН.
Да ли је премијер Србије, припремајући се за поменуту посету, знао ову историју наше сарадње? Ако је знао, онда није добро за српску железничку индустрију што се с увозом возова (ЕМ и ДМВ) наставља иако се, с обзиром на ресурсе, они могу поново производити у Србији.
Да знамо да градимо најбржа путничка кола, показао је „Гоша” кад је Железницама Србије испоручио 23 путничких кола за брзине до 200 километара на сат, с климом, перфектним дизајном, вакуум тоалетом и другим атрибутима високог комфора. Производња оваквих кола значи да су на возовима сва „вагонска“ решења, осим погона, већ ту! А штета је да су оваква кола једва прошла брзином 50 одсто мањом од пројектоване, јер немамо пругу за 200 километара на сат! Прва таква вожња би могла да буде на прузи до Будимпеште... Кинези су спремни, а ми!?
Производња новог електро и дизелмоторног воза је веома тежак задатак, алирепројектовање познатог воза који трчи по Европи је апсолутно могуће и у кратком року! Наше железнице и „Гоша” су били близу таквог решења, са инопартнером, уз производњу „фифти-фифти” и монтажу код нас, али НАТО бомбардовање их је у томе спречило. Два услова су овде важна: где и с киме производити? Од шест српских железничких фабрика које су у стечају или су пред стечајем, најближи је, као носилац производње, „Гоша”, бивши произвођач возова, јер има сва неопходна постројења, пробнице, техничке гасове и др. У „Гоши” тренутно нема довољно кадрова, али их има у фабрикама у стечају, на катедрама факултета БУ и другде.
Чему све ово кад је лакше купити од других? Најпре, зато што је реч о стратегијско-безбедносном производу. И о софистицираном послу који могу великим делом (до 50 одсто) да обављају домаћи кооперанти. Такође, уложени новац, који сада издвајамо за странце, враћа се у првој серији. Упошљавањем стручне радне снаге подиже се и кадровски ниво посустале српске индустрије, а штити се и један производни капацитет чију су важност Французи препознали још пре сто година.
Ранг производа очекује укључивање Владе Србије, с тимом састављеним од стручњака из банака, индустрије, железнице, института и техничких факултета. Овај тим би требало да решава питања у вези с кадровима, носиоцима производње и израдом тендера за изабрани европски воз, уз учешће инопартнера и његову спремност за трансфер технологије од најмање 51 одсто од укупне вредности воза.
Бивши председник Холдинг корпорације Гоша.

уторак, 11. октобар 2016.

Прокоп је лоша полазна станица

Реакција Удружења љубитеља железнице на даље премештање возова у станицу "Београд - центар"

Премештање полазака одређеног броја возова са Главне железничке станице Београд на станицу Београд-центар у Прокопу штети путницима, али и железницама, тачније предузећу "Србија воз", које, ионако у тешкој финансијској ситуацији, губи драгоцен приход од продаје карата.

Да ствар буде гора, губици су посебно изражени на најисплативијој путничкој железничкој линији у Србији, Београд - Нови Сад. Од  19 пари возова из Београда за Нови Сад, најслабије су попуњени управо поласци који иду из Прокопа, јер на тој станици у њих улази тек незнатан број путника - понекад их је толико мало, да их полиција легитимише као сумњиве.
За разлику од садашње Главне железничке станице, до Прокопа се тешко долази и пешке, и јавним превозом, и колима. Постојеће две аутобуске линије које ретко иду су више него недовољне, а премало ће бити и када се и ако тролејбуске линије 40 и 41 преусмере поред Прокопа.

Пракса у свету је да се уз главне железничке станице, чак и када постоји метро, налазе главна чворишта трамвајских и аутобуских линија. То већ имамо уз садашњу главну железничку станицу, у складу са позитивним искуствима широм света, а не постоје званични планови да се тако нешто уради уз Прокоп. Метро до Прокопа, сасвим сигурно, неће стићи у наредних пет година.

Ако се са Главне железничке станице већ измештају поласци појединих регионалних возова за Шид, Нови Сад и Пожаревац, онда би требало да из Прокопа настављају ка Панчеву, преко Вуковог споменика. Железничке станице Карађорђев парк и Вуков споменик су далеко боље повезане са градским садржајима и јавним превозом од Прокопа, а капацитет двоколосечне пруге испод Врачарског гребена је веомо мало искоришћен.

Од свих видова превоза, у краткорочном и средњорочном периоду једино унапређење БГ:ВОЗ-а може у одређеној мери да побољша повезаност Прокопа са градом. То значи да би БГ:ВОЗ морао ићи на 15 минута не само у шпицу, него преко целог дана, као и викендом.
У свету се нове железничке станице граде као доградња постојеће мреже, у сврху повећања могућности превоза железницом, а не зарад скраћивања транспртне мреже на другом месту. У свим урбанистичким плановима у последњих 100 година, у којима се планирала градња нове велике београдске железничке станице, за потребе града који расте и развија се, било је предвиђено задржавање једног дела колосека до железничке станице на Савском тргу, за потребе приградског и регионалног превоза. Већ имамо позитивно искуство прве линије БГ:ВОЗ-а, као најбрже и најпоузданије линије у граду. Био би чист губитак како како за ново модерно насеље, које је тек почело да се гради у Савском амфитетару, тако и за читав град да се не искористи шанса  да се добије такав превоз.

петак, 30. септембар 2016.

ВОЗОВИ ЧУВАЈУ ПУТЕВЕ?

Проблеми са претовареним аутобусима и камионима нису само специфичност Србије. Многе развијене земље имају великих проблема због тешких друмских возила. 

Путем Шабац – Лозница – Мали Зворник пролази око 600 тешких теретних возила дневно. Већина тешких камиона, камиона са приколицом и шлепера превози камен, угаљ, руде, грађевински материјал, дрво и дрвну грађу, односно робу коју се исплати превозити камионима на дужим релацијама једино ако се возила претоваре. Низ развијених земаља, попут Аустрије и Чешке  је потпуно забранио превоз такве робе друмом на правцима где постоје железничке пруге. На путевима готово да нема контроле претовара, али чак и када је има, већи превозници обично имају своје везе у полицији, како би пролазили некажњено. Много дугачких, тешких и спорих возила додатно погоршава безбедност саобраћаја смањујући прегледност пута, стварајући колоне, а нарочито због колотрага и ударних рупа које остају иза њих. И код превоза аутобусом често возно особље прими више путника него што је прописана у односу на носивост возила. Додатна опасност по безбедност саобраћаја је што аутобуси могу прекорачити брзину некажњено, опет захваљујући везама великих превозника у саобраћајној полицији. То не значи да је тежак друмски саобраћај ултимативно зло, али га државним мерама саобраћајне политике тешке и масовне транспорте треба преусмерити на железницу.

Зашто Европа субвенционише превоз путника железницом?

Готово све развијене земље Европе суфинасирају из буџета локалне и регионалне железничке линије, и нигде се то не сматра губитком. Такве линије са јефтиним картама за превоз су остварење права на кретање милионима житеља мањих места, и кључ њиховог опстанка.

Већини становника мањих насеља у Србији је аутобуска карта прескупа. Многима потпуно онемогућава школовање, лечење, културне активности, снабдевање, трговање, запошљавање на мање плаћеним радним местима, каква је већина радних места у Србији. Чак и то слабије плаћено радно место, које немају у родном месту, спас је за многе породице, или оне који желе да их оснују! Демографски подаци у последњих 70 година показују да се број становника у мањим насељима са поузданим железничким превозом повећавао или у најгорем случају стагнирао. Губитак поуздане железничке везе, је резултовао падом броја становника, а укидање пруге је увек остављало тоталну пустош у регијама кроз које је воз пролазио. Захтев ММФ-а за чистим тржишним пословањем железница крајем 1960-тих је значио укидање многих железничких пруга. До тада бела куга у Србији није постојала, нити је постојала толико јача тежња за исељавањем у Београд и остале веће градове.

Зашто железница пре аутобуса?

На правцима где постоје пруге, развијене земље суфинасирају искључиво железнички превоз. Разлози зашто субвенционишу железнички, а не аутобуски превоз на тим правцима су:

-    Државна политика штедње енергената. Чак и када пруга није електрификована, дизел мотори троше знатно мање нафте за исти транспорт у односу на камионе и аутобусе.
-    Смањење трговинског дефицита, нарочито увоза нафте и гаса. Енергенти чине око 40% српског увоза.
-    Знатно већа безбедност железнице у односу на друмски саобраћај.
-    Застоји на путевима
-    Државна железница је једини превозник која је равномерно заступљена у свим регијама
-    Могућности превоза најразличитијег ручног пртљага за економски слабије становништво
-    Погодан превоз за здравствено осетљиве групе путника: стара лица, особе са проблемима са мокрењем, особе са инвалидитетом и остале осетљиве групе.
-    Железница најлакше излази на крај са снежним непогодама.
-    Заштита животне средине
-    Рационално коришћење простора
-    Железница не нарушава туристичке дестинације, и туристи који долазе возом остављају највише новца

Важно је напоменути да 60% становника Мачванског округа живи уз пругу Шабац – Лозница – Мали Зворник. Са једне стране стране ММФ интересују само бројке, макроекономски показатељи. Са друге стране, Европска Унија улаже у железнице више него у било који други вид превоза, и захтева регионални развој као један од услова за чланство.

Пословна шанса за садашње мачванске аутопревознике

Нови закон о железничком саобраћају омогућава развој приватних железничких транспортних компанија. Са те стране, великим аутопревозницима у Мачви не би били пословно саботирани, уколико би мерама државне политике тежак транспорт друмом био ограничен. Шта више, то им је велика прилика да прошире посао и боље зараде, захваљујући јефтинијем транспорту железницом. Возови пружају шансу садашњим искључиво аутобуским превозницима да пруже знатно бољу основну услугу и низ пратећих усуга које су у аутобусима немогуће због техничких ограничења. Чак и када је у питању социјални превоз, ђака, студената, пензионера, особа са хендикепом, у Немачкој, Чешкој, Словачкој, Румунији приватни превозници нуде уз знатно ниже субвенције бољу услугу од државних железница. Ипак, постојање и присуство државне железничке транспортне компаније је неопходно. Разлог је што је постојање државног превозника гаранција да ће без обзира на пословање приватних компанија становници одређених регија имати бар некакав јавни превоз.

среда, 28. септембар 2016.

Саопштење Удружења љубитеља железнице поводом избора одговарајућег техничког система за београдски шински систем

Возно средство које је недавно представљено градоначелнику Београда Синишу Малом у градићу Вирофле крај Париза, нипошто не би смело да чини технолошку основу будућег београдског метроа. 

Градоначелник Мали се провозао линијом 6 париског трамваја са две подземне станице у месту Вирофле. Реч је, заправо, о систему "Транслор" ("Translohr"), друмском превозном средству најприближнијем тролејбусу, вођеном по траси једном шином, првенствено зарад заузимања мање простора на улици. Французи претенциозно то превозно средство називају трамвајем на пнеуматицима, што он у основи није. Напомињемо да "Транслор" не треба мешати са метроом на гуменим точковима, какав постоји у Паризу, Монтреалу, Мексико Ситију и у још неким градовима.

Основна предност "Транслора" је могућност савладавања већих успона од шинских возила, али пред будућим београдским метроом не постоји озбиљан изазов те врсте, с обзиром да се у свим досадашњим плановима под гребен у центру града улази мостом или вијадуктом, што у старту смањује разлику у котама. Возила "Транслора" - иначе, поприлично скупа - су веома узана, малог капацитета, постижу скромне комерцијалне брзине, и није нам познато да иједан град размишља да им повери улогу коју треба да обавља метро, а то је поуздан и брз јавни превоз путника високог капацитета. 

Удружење љубитеља железнице посебно жели да упозори надлежне у граду, али и јавност, да овај тип превозног средства израђује један једини произвођач на свету, француски "Алстом", што може знатно да поскупи набавку и експлоатацију, а носи и велики ризик у случају престанка производње. У принципу, при набавци сложених система какав је метро, треба водити рачуна да се купује проверена и широко доступна технологија.

Градоначелник Мали недавно је боравио у службеној посети Софији, где је обишао и тамошњи метро. Убрзана изградња метро система у престоници Бугарске последњих година је добар пример за Београд како се на рационалан начин дугорочно решава питање јавног превоза у милионском граду скромних економских моћи.  

Желели бисмо да укажемо и да Београд, док размишља о метроу, треба прво на прави начин да искористи оно што већ има - постојећа железничка постројења намењена приградском саобраћају. Примера ради, са постојећом линијом за Батајницу, користи се тек 7% капацитета скупе подземне станице Вуков споменик (економски оптимално је користити 30-70%). У овом тренутку, не користимо у потпуности изграђену инфраструктуру за Железник и Ресник, докле се од Вуковог споменика возом може стићи за свега двадесетак минута.

среда, 31. август 2016.

Кинеска страна предлаже да се брза пруга за Будимпешту гради кроз Банат, преко Зрењанина и Кикинде, а не трасом Београд - Нови Сад - Суботица - Келебија, што је јавно изнесено и у Кинеским и у Мађарским медијима.

Кинеске партнере у овом послу, наравно, од просторног плана и регионалног развоја Србије и њених градова, много више занима брз и економичан превоз робе из Пирејске луке (однедавно под управом кинеске компаније) ка Централној Европи. Иако се наша позиција, природно, разликује, то не значи да не треба размислити о стварању нових железничких коридора у Србији.

Удружење љубитеља железнице је већ предлагало стварање тзв. Источне магистрале, алтернативног транзитног правца, намењеног првенствено превозу робе. Новом пругом од Видина, он би преко Зајечара, Пожаревца, Смедерева, Ковина и даље кроз Банат спајао железничке мреже Бугарске и Мађарске, Балкана и Средње Европе. Пролазак међународне пруге кроз Тимочку крајину, Браничево, део Подунавља и Банат, допринео би већој конкурентности привреде у тим регионима, последично и повећању степена њиховог економског развоја. Железнички оператери из Србије и из других земаља добили би у техничком и економском смислу веома повољну и атрактивну опцију.
Несхватљиво је да, са друге стране, држава Србија планира укидање пруга управо у Банату, као и на истоку Србије, од Пожаревца до Мајданпека! Захтевамо да се од таквих намера одустане, као и да се стручна запажања кинеских партнера узму у обзир приликом планирања развоја железничке мреже у Србији. То је и у духу равномернијег развоја, данас запостављених источних делова Србије.

четвртак, 28. јул 2016.

Саопштење Удружења љубитеља железнице поводом најављеног укидања 800 километара пруга

Спречавање најављеног укидања 800 километара пруга у Србији најважнији је "посао" који у овом тренутку треба урадити у области домаће саобраћајне инфраструктуре. Гашење саобраћаја на тим правцима представља озбиљну опасност по транспортни, економски и укупан друштвени развој земље. У случају да се то заиста и оствари, уследиће вишедеценијско назадовање великих делова Србије и немогућност било каквог равномерног регионалног развитка државе.


Упућенима у функционисање железнице ове најаве изгледају нереално, или чак надреално, јер се у њима помиње не само гашење споредних, локалних пруга - које такође треба сачувати - већ и праваца значајних у тој мери, да ниједна организована држава никада и ни у ком случају не би разматрала укидање саобраћаја на њима!
Примера ради, пруга Краљево - Крушевац - Сталаћ повезује за Србију тако важне градове, индустријске, универзитетске, туристичке, здравствене центре, да се њеним правцем у скорој будућности планира градња аутопута (тзв. Моравски коридор)! Исти је случај са пругом Ниш - Мердаре (- Приштина). Пруга од Пожаревца до Мајданпека представља једину економски одрживу спону природних богатстава и ресурса Источне Србије са светским тржиштем.   Гашењем пруге Сомбор - Апатин без везе са железницом остала би лука на Дунаву са идеалним условима за извоз робе у Централну и Западну Европу (железничка веза је основни услов за развој луке). Укидање пруга у Банату само би допринело заостајању тог дела земље, који је пре око века, у време Аустро-Угарске, имао једнако развијену железничку мрежу као Француска!
Укупне последице укидања пруга у овако великом обиму могле би да буду поражавајуће и по национално јединство и сувереност земље. У случају пруге ка Мердару, штавише, запретило би додатно пражњење насеља у делу земље "наслоњеном" на Косово и Метохију. То би се сигурно десило, јер је и раније укидање пруга било један од главних узрока исељавања из читавих области - зато што је железнички превоз знатно јефтинији од друмског, и управо он омогућава раднику да посао тражи на већем тржишту, а сиромашном детету да упише средњу школу (и касније факултет) коју жели.
Железница је шанса, а не трошак! Пруга значи живот, поготову у сиромашнијим пределима. Са саобраћајном политиком ослоњеном искључиво на друмски и ваздушни саобраћај, Србија може бити само земља Трећег света, никако европско друштво.
Незадовољство које се последњих недеља чуло у свим деловима Србије где је планирано укидање пруга, и о којем су извештавали медији, потпуно је оправдано и показује да грађани, као и привреда, разумеју колика би штета настала ако тога буде. А ми верујемо да то, ипак, не може бити...

среда, 13. јул 2016.

Саопштење Удружења љубитеља железнице, поводом иницијативе за обнову путничког саобраћаја у Мачванском округу

Како се крајем 2016. и почетком 2017. планира ремонт пруге Шабац-Лозница-Мали Зворник, Удружење љубитеља железнице је покренуло иницијативу за обнову путничког саобраћаја. Тим поводом, 16.јула 2016. у Шапцу биће одржан састанак представника институција Мачванског округа, «Железница Србије» и низа локалних удружења грађана. 


Основни захтеви Удружења љубитеља железнице су да се успоставе директни возови из Лознице и Шапца за Београд, као и да се поласци возова ускладе са сменама радника и ђака у Лозници и Шапцу. Око 60 процената становника овог округа живи у насељима уз пругу, што је наслеђе спонтаног развоја уз исту више од једног века. Побољшане транспортне везе би биле велики подстицај локалној екомонији, нарочито пољопривреди и туризму, побољшале могућности запошљавања, школовања и лечења ван места сталног боравка, утицале на смањење транспортних трошкова у општој потрошњи. На пример: добре везе директним регионалним возовима из Београда ка Вршцу и Новом Саду су утицале на повратни развој ка мањим местима кроз туризам, и кроз одустајање великог броја младих да се иселе из родног места, јер им није више потребан стан у великом граду да користе предности истог.

Као последица планског разоја Шапца у последња два века, већина важних градских садржаја и радних места се налази недалеко од железничке станице, а пруга од Београд до Шапца је скоро целом дужином оспособљена за брзине од 100 километара на сат. Утолико је мање логично што више од две деценије не постоји ни један директан полазак из Мачве за Београд. Преседачке везе су углавном компликоване, непогодне и непоуздане. Са друге стране због изузетно лошег стања пруге између Шапца и Малог Зворника, ни шинобус није саобраћао на том делу последњих 15 година. За то време, Мачвански округ је изгубио око петину својих некадашњих житеља. Лоше транспортне везе су један од важнијих разлога за такво стање.

Начелник Мачванског округа, «Железнице Србије», и локалне туристичке организације су врло заинтересоване за унапређење транспортних веза, и овај састанак је тек почетак активности на унапређењу саобраћаја у Мачви и Подрињу.

четвртак, 30. јун 2016.

Изградња најдужег тунела на свету у Швајцарској, вредног 11 милијарди евра, код недовољно упућених у саобраћајну тематику могла би да побуди неверицу - због чега је толики новац потрошен на један једини објекат железничке инфраструктуре? Чиме је то оправдано? 

Спона југа и севера Европе

Готардски базни тунел, дужине 57 километара, отворен је 1. јуна  са циљем да одмени чувену Готардску пругу, која је, вијугајући кроз Алпе успонима упоредивим да онима на, рецимо, Барској прузи,  од краја 19. века повезивала Цирих и Милано, заправо - север и југ Европе. Стара пруга је постала претесна за сав путнички и посебно теретни саобраћај, а овом потоњем ни њени стрми нагиби не погодују. На стратешки важној железничкој осовини Европе од Ротердама на северној па до Ђенове на медитеранској обали континента, возови ће одсад саобраћати кроз нови тунел, први који је пробијен у нивоу основе Алпског масива, у којем је ограничење брзине за путничке возове чак 250 километара на сат. Очекује се раст броја путника на брзој железници између Цириха и Милана са 9.000 на 15.000 дневно, уз скраћење времена путовања за један сат. Још важније је, међутим, што ће јефтинији и бржи транспорт робе допринети и нижем нивоу коришћења мање економичног, опаснијег и еколошки штетнијег друмског транспорта терета.
Све ово било је довољан разлог да се приступи остварењу грандиозног и изузетно скупог грађевинског пројекта, а грађани Швајцарске, свикнути на суживот са врхунски организованом и ефикасном железницом и свесни добробити које она доноси, подржали су убедљивом већином пројекат на референдуму одржаном још 1992. године.

Аустрија и Италија

Швајцарци у таквом размишљању, међутим, нису усамљени. Под Алпима, између Аустрије и Италије, у току су радови на пробијању железничког пролаза готово исте дужине: Бренерског базног тунела од 55 километара! Његова намена је слична: спајање севера са југом Европе, Берлина са Палермом. Осим тога, у Аустрији се гради 27 километара дуг Семериншки базни тунел, да би се на ефикаснији начин спојила два највећа града у земљи, Беч и Грац. Путнички возови стизаће пола сата брже, а теретне ће моћи да вуче само једна локомотива, што није било могуће на брдској деоници преко превоја Семеринг. Још неки слични пројекти већ су постали стварност: на делу најважније пруге у Италији, од Болоње до Фиренце, раздаљина као између Београда и Новог Сада прелази се супербрзим возовима готово у потпуности испод земље - то је изграђено, иако још од пре Другог светског рата постоји изузетно квалитетна двоколосечна пруга за брзине до 180 километара на сат и са тунелом од 18 километара.

Кроз тунеле - до Плане и Сталаћа

Србија међу својим инфраструктурним задацима за сагледиву будућност нема изградњу овако захтевних и скупих објеката на железници - у нашој стварности, супротно савременој европској пракси, најскупљи пројекти односе се на градњу аутопутева. Када је о железници реч, најамбициознији пројекат на којем се ради је темељна обнова пруге и доградња колосека од Старе Пазове до мађарске границе, из руског и кинеског кредита. На најважнијој прузи у земљи, Београд - Ниш, међутим, у изгледу је градња две технички сложене и скупе деонице: Ресник - Клење - Мали Пожаревац - Велика Плана и Сталаћ - Ђунис, за брзине до 160 километара на сат. У оба случаја планирана је двоколосечна пруга са дугачким тунелима, додуше, десетак пута краћим од поменутих, најдужих на свету.  


понедељак, 30. мај 2016.

Саопштење Удружења љубитеља железнице поводом гашења дела рудника и отпуштања радника ЈП ПЕУ Ресавица

За природно богату регију уз Ресаву, већ дуго не постоје целовити планови привредног развоја. Квалитетан угаљ се експлоатише застарелим технологијама, електроптивреда га откупљује по цени јефтиног и мање вредног лигнита, а тешка индустрија, којој је такав угаљ најпотребнији, скоро потпуно је уништена лошим приватизацијама. Целовитог развојног плана за ЈП ПЕУ Ресавица је неопходан за обнову индустрије.


Rudnik Resavica
Како су настали губици Ресавице?

Мрки угаљ је висококалорични угаљ важан за индустрију, који се најчешће експлоатише подземно. Како је тешка индустрија, главни потрошач висококалоричног угља, у највећој мери уништена, како је велики број котларница прешао са угља на гас, потражња за квалитетним угљем се јако смањила. Држава је омогућила пласман таквог угља у термоелектране, али по ценама лигнита, угља знатно мање топлотне моћи са много нижим трошковима вађења. Како се у Министарству енергетике тврди како је немогуће да угаљ веће енергетске вредносту буде сразмерно више плаћен. ЈП ПЕУ Ресавица се ставља у незавидан положај, слично железницама. Конкретно: држава кроз прописане ниске цене онемогућава економско пословање, а субвенције се користе за прикривање правог стања. Тиме је руководство присиљено да искључи модернизацију, истраживање и развој, а ни најспособнији руководиоци не могу решавати проблеме везаних руку.  Како ММФ занима само статистика, захтева се повећање ниског учинка запослених. Најповршније и најједноставније решење за задовољавање захтева ММФ у бројкама, физичко смањење броја запослених, дугорочно је катастрофално не само за Ресавски крај, него и целу привреду Србије.

Погубност давања отпремнина

Хиљадама људи који осим рударства, ни у чему другом нису професионални, а престари су да се уче тржишној привреди, уместо конкретних радних места нуде се отпремнине. Како затварање рударских радних места у тим крајевима значи губитак локалног тржишта и за постојећу малу привреду,  а у Србији велика незапосленост чак и у великим градовима, бивши рудари у том случају долазе у незавидан положај. Већ постоји негативно транзицијско искуство, да су радници са отпремнинама правили свадбе, куповали кола, адаптирали станове, имали много неуспелих покушаја отварања малог бизниса. Потпуно је јасно да је та мера предузимана од стране државе ради прања одговорности и задовољавање циљева реструктуирања исказаних у бројкама. Заправо, искоришћена је слабост људи према великој своти новца, какву годинама нису имали у рукама, што се завршавало најчешће бедом, кајањем, дубоком депресијом, а у одређеним случајевима чак и самоубиствима .

Паметнија улагања државе: модернизација рудника и инфраструктуре, пољопривреда и туризам

Изузев уз саме руднике, у регијама са подземном експлоатацијом угља природно окружење је углавном изузетно очувано. Док држава улаже малтене искључиво у аутопутеве, и пруге на Коридору 10, регионални путеви и пруге су у изузетно лошем стању. Ти крајеви су толико удаљени од важних центара потрошње пољопривредних производа, да у потпуности зависе или од могућности превоза робе возом, или од организованог откупа од стране државе по погодним откупним ценама, како је било некада. Народ у тим крајевима је углавном срдачан и готољубив. Планине, водопади, пећине, очувана станишта дивљих животиња, и аутохтони домаћи производи су само део могуће туристичке понуде. Међутим, за озбиљан развој пољопривреде и туризма су потребне године улагања у образовање, маркетинг, инфраструктуру и привредно удруживање. У том привредном плану железница има кључну улогу, због веза са образовним центрима, снижења трошкова транспорта, једноставног и удобног доласка туриста, и зато што је сама железница туристичка атракција. Сем тога, тај вид превоза у најмањој мери нарушава саму туристичку дестинацију. У свим случајевима, угаљ и рудари ће нам итекако бити потребни. Са обзиром на своју кривицу што је ЈП ПЕУ Ресавица доведен у незавидан економски положај, држава је дужна да директно уложи у модернизацију и истраживање нових лежишта руде, као и за националну стратегију производње и потрошње висококалоричног угља.

Колико год да је угаљ прљави енергент, економске и еколошке штете од коришћења истог су далеко мање него од увозне нафте. Србији је потребно много озбиљније усмерење ка обновљивим изворима енергије, топлотној изолацији кућа, унапређењу железнице и осталим мерама смањења потрошње фосилних горива. Чињеница да овакво стратешко опредељење неће брзо дати видљиве резултате, не значи да би од истог требало одустати.  У свим случајевима, не постоји одрживи план наглог смањења броја рудара.

Парк макета, Деспотовац, једна од бројних туристичких атракција у овом делу Србије.


уторак, 17. мај 2016.

Саопштење Удружења љубитеља железнице поводом будућих радова на Славији и у Булевару Ослобођења

Док метро остаје празно обећање већ више од пола века, не користимо ни 20% могућности изграђене железничке инфраструктуре за брз, удобан, поуздан и јефтин јавни превоз. Током радова на Славији и у Булевару Ослобођења, једино пешацима, бициклистима и путницима градске железнице неће бити озбиљно отежано кретање кроз централне делове Београда.

Радови на Славији и у Булевару ослобођења почеће почетком лета и трајаће око пола године. За то време биће сужен Булевар ослобођења, а саобраћај на Славији ће се одвијати само преко дела трга. Многи возачи, који су раније ишли преко Славије, бираће алтернативне правце, чиме ће се погоршања у саобраћају пренети  на све правце. И без радова, путовање колима и јавним превозом је споро и заморно кроз центар града. Свака линија аутобуса, тролејбуса и трамваја, која пресеца центар града има макар један део где саобраћајну траку  дели са аутомобилима, тако да на том месту губи брзину и поузданост. И иначе, аутомобили за само око 20% превоза заузимају 86% свих саобраћајних површина.

Линија БГ:ВОЗ-а Ресник-Панчевачки мост важан део решења

Са Славије полазе чак 4 аутобуске линије за Канарево брдо и Раковицу, као и трамвај 3. И за житеље општине Вождовац биће изузетно отежан прилаз од Аутокоманде до Вуковог споменика и Панчевачког моста, за шта градско-приградски воз нема никакве препреке. Србија воз располаже са сасвим довољно железничких композиција за возове на сваких приближно 15 минута и на линији Панчевачки мост – Батајница и Панчевачки мост – Ресник, само што до сада није извршен ремонт неисправних композиција и лоших делова пруге у Раковици. Према актуелним плановима, предвиђено је да нова линија буде Прокоп-Ресник. То значи да путници из Раковице, Кнежевца, Кијева и Ресника, уколико желе да користе воз, до централних делова Београда морају да преседају у Прокопу у већ препуне возове из Батајнице. Удружење љубитеља железнице је извршило независно истраживање, које показује да уколико би се директна линија за Панчевачким мост скратила само до Прокопа, број путника остао незнатан. Разлог за то је што је на територији Општине Раковица потребно углавном 10-20 минута да би се уопште дошло до неке од железничких станица.

Бицикл: најпоузданије превозно средство за време радова

Већ сада, док нису почели радови, бицикл је најбрже превозно средство на Старом граду и Врачару. Највећи проблеми су неизграђена инфраструктура, недовољно безбедних паркиралишта за бицикле, и предрасуде о овом виду превоза. Примера ради, у Холандији, Данској и Шведској се бицикл вози и по киши и снегу, само је потребно имати одговарајућу обућу и одећу. Овај вид превоза око 8 пута рационалније користи улични простор од аутомобила. Не постоји мањак простора за овај врло важан вид саобраћаја, већ се постојећи простор улица врло нерационално користи, највише за паркирање аутомобила. Пешацима се оставља углавном минимална ширина тротоара, која од бахатих возача мора да се брани оградама, стубићима и високим ивичњацима. И оно мало постојећих бициклистичких стаза је лоше одржавано, често угрожено бахатим паркирањем, постављањем фрижидера за сладолед и трафика без реда. За масовније коришћење овог врло практичног вида превоза, потребно је мрежу стаза развијати од центра
ка свим деловима града, а нарочито ка Трошарини, Црвеном крсту, Коњарнику и Звездари где ће поремећаји у току радова бити највећи.

Омогућити минимално функционисање трамваја

Још се привредници на Вождовцу нису опоравили од дуготрајног прекида трамвајског саобраћаја од јула 2014. до септембра 2015, а већ се најављује нови прекид саобраћаја, за време радова на Славији. Шински превоз, у који спада и трамвај, има ту предност да се на равној подлози може уградити привремени колосек у року од мање од једног целог дана. На делу мреже Славија – Ветеринарски факултет, дугом око километар је могуће организовати једноколосечни трамвајски саобраћај радним даном са неизменичним пропуштањем конвоја по 3 трамваја. У свим случајевима ће се трамвајске линије 2 и 3 пребацити у Ресавску улицу. Како би макар трамвајски јавни саобраћај био ефикасан, и како би постојао брз прилаз возилима хитне помоћи ка Клиничком центру и Породилишту у Вишеградској, потребно је додатно ограничити прилазе аутомобилима Ресавској улици.